Изборник
U današnje vreme, kada je problem kvaliteta hrane i vode za piće sve izraženiji, važno je razumeti izvore obezbeđivanja nutritivnih sastojaka za naš život. Između ostalog, minerali imaju ključnu ulogu u održavanju našeg zdravlja. Međutim, često se stavlja akcenat na unos minerala kroz vodu za piće i zaboravlja da hrana predstavlja ključni izvor minerala. U okviru ovog teksta govorićemo o važnosti i izvorima minerala. Takođe, razmotričemo važnost unosa vode oslobođene štetnih materija, kao i procese prečišćavanja i remineralizacije vode.
Minerali su esencijalne supstance, neophodne za osnovne funkcije ljudskog organizma. Neophodno je svakodnevno unošenje minerala u optimalnim količinama, tokom celog života. Za razliku od proteina i ugljenih hidrata (makronutrijenti), minerali su materije koje je potrebno unositi u malim količinama (mikronutrijenti). U minerale spadaju: kalcijum, magnezijum, natrijum, fosfor, kalijum, hlor, sumpor, bor, hrom, bakar, jod, gvožđe, mangan, selen, silicijum, cink. Utvrđeno je da je 14 minerala neophodno za dobro zdravlje. Minerali pomažu u kontroli rasta kostiju, regulišu protok tečnosti kroz organizam, normalizuju funkcije nerava i mišića, utiču na rast vezivnog tkiva i imaju još mnogo funkcija. Osim pomenutog, minerali u organizmu utiču na strukturu kostiju i membrana (kalcijum, fosfor, magnezijum, fluor), ravnotežu vode i elektrolita (natrijum, kalijum, hlor), metaboličku katalizu (cink, bakar, selen, magnezijum, mangan), vezivanje kiseonika (gvožđe) i funkcije hormona (jod, hrom).
Nedostatak minerala u organizmu uzrokuje značajne posledice po zdravlje, kao što su povećana stopa oboljevanja, narušen fizički i mentalni razvoj, ali i smrtnost usled oslabljenog imunološkog sistema. Nedostatak minerala, posebno gvožđa i joda, predstavljaju osnovu zdravstvenih problema u mnogim delovima sveta.
Prema podacima WHO procenjuje se da je gotovo 40% žena na globalnom nivou anemično zbog nedovoljno bioraspoloživog gvožđa u ishrani. Nedovoljan unos kalcijuma i magnezijma doprinosi rahitisu kod dece i osteroporozi kod žena širom sveta.
Hrana je osnovni izvor minerala ključnih za održavanje zdravlja i vitalnost našeg organizma. Raznovrsna ishrana bogata voćem, povrćem, integralnim žitaricama, orašastim plodovima, mahunarkama i mlečnim proizvodima pruža izobilje esencijalnih minerala potrebnih za vitalne funkcije našeg tela.
U skladu sa smernicama u vezi ishrane i zdravlja stanovništva: 2020.-2025. godine (1), zdrav način ishrane se stavlja na vodeće mesto izvora minerala, koji igraju ključnu ulogu u brojnim fiziološkim procesima. Takođe, jedan od ciljeva Svetske zdravstvene organizacije je da u saradnji sa državama članicama i partnerima razvije program ishrane u cilju sprečavanja nedostataka mikronutrijenata (Nutritivna strategija SZO za period 2016–2025). Ovi programi obuhvataju suplementaciju gvožđem i folnom kiselinom, visoke doze suplementacije vitamina A, promociju dojenja, obogaćivanje hrane mikronutrijentima i promovisanje zdravih, raznovrsnih dijeta koje sadrže namirnice bogate prirodnim vitaminima i mineralima. Na primer, jodizacija soli doprinela je smanjenju stope nedostatka joda širom sveta. Zatim, obogaćivanje pšeničnog brašna gvožđem i folnom kiselinom pomoglo u smanjenju stope anemije.
Znamo da je voda vitalna materija za naš opstanak, ali šta je to čini toliko neophodnom? Da li su to minerali? Da li mineralni sastav vode može zadovoljiti i deo dnevnih potreba organizma? Prema istraživanjima svetske zdravstvene organizacije, zaključak je da mnogi ljudi biraju da konzumiraju mineralnu vodu zbog stečenog uverenja da to može doprineti njihovom zdravlju.
Da bismo razumeli bolje ovu temu, podsetićemo se koje su osnovne uloge vode u doprinosu zdravlja i razmotriti prisustvo i apsorpciju minerala iz vode. Osnovna funkcija vode u organizmu jeste hidratacija Kroz proces hidratacije, voda pomaže u održavanju normalnog nivoa elektrolita u organizmu, uključujući natrijum, kalijum, kalcijum i drugih minerala. Povećan unos vode doprinosi razblaživanju koncentracije elektrolita i olakšava njihovo normalno funkcionisanje. Održavanje adekvatne hidratacije ključno je za opšte zdravlje i dobrobit organizma. (https://www.nih.gov/news-events/news-releases/good-hydration-linked-healthy-aging).
1. Transport hranljivih materija: Voda je osnovna materija za transport hranljivih materija, hemijskih supstanci, kiseonika kroz telo putem krvi i limfe.
2. Uloga u metabolitičkim procesima: Voda ima ključnu ulogu u procesima kao što su varenje, apsorpcija hranljivih materija i minerala.
3. Regulacija telesne temperature: Voda ima ulogu u regulaciji telesne temperature putem procesa znojenja, koji pomažu u održavanju optimalne telesne temperature u različitim uslovima.
4. Uloga u eliminaciji otpadnih produkata: Voda je ključna za eliminaciju otpadnih produkata metabolizma putem mokraće i znoja, što je važno za održavanje zdravlja i funkcije organa, posebno bubrega.
Iznad su navedeni glavni razlozi zbog kojih ne bismo mogli da preživimo bez unosa vode. Kao što možemo primetiti, snabdevanje organizma mineralima se ne svrstava u osnovne funkcije vode.
Voda za piće, u zavisnosti od izvora i stepena prečišćavanja, može prirodno da sadrži neke od ključnih minerala. Minerali mogu biti prisutni i usled naknadnog dodavanja u vodu. Mineralni sastav voda varira. Neke vode sadrže minerale prirodnog porekla (kao što su kalcijum, magnezijum, selen, fluor, cink), minerala dodatih pri tretmanu (kao što je fluor) ili procesa ispiranja iz cevi (poput bakra). Većina voda sadrži manje količine ovih nutritivnih minerala.
Apsorpcija minerala iz vode za piće zavisi od nekoliko faktora, šao što su hemijske osobine određenih minerala, fiziološki uslovi u crevima čoveka i ishrana. Važno je napomenuti da je efikasnost apsorpcije minerala iz vode varijabilna i zavisi od mnogo faktora, uključujući vrstu minerala, koncentraciju, prisustvo drugih supstanci i individualne karakteristike organizma. Na primer, selen iz vode (selenit, selenat) se pasivno apsorbuje sa nešto manjom efikasnošću (60-80%) nego selenoaminokiseline iz hrane (90-95%). Neorgansko oksidovano gvožđe u vodi će se apsorbovati sa veoma niskom efikasnošću (<5%).
Kako starimo, naše telo može postati manje efikasno u apsorpciji minerala (Cu, Zn). Osim toga, na apsorpciju minerala može uticati prisustvo drugih mikronutrijenata u organizmu (Se-I, Cu-Fe). Minerale iz vode organizam slabo može iskoristi kada se konzumiraju zajedno sa određenim vrstama namirnica. Na primer, kalcijum iz vode ima smanjenu apsorpciju kada se konzumira sa povrćem bogatim oksalatima, kao što su spanać, cvekla i blitva. Takođe, minerali poput kalcijuma, gvožđa, magnezijuma, fosfora i cinka iz vode imaju smanjenu apsorpciju kada se konzumiraju sa hranom koja sadrži visok nivo nerafinisanih, nefermentisanih žitarica ili proizvoda od soje sa visokim sadržajem fitata. Ovi faktori mogu uticati na efikasnost apsorpcije minerala iz vode i njihovu dostupnost.
Prema Smernicama o kvalitetu vode za piće (WHO, 2002), trenutno ne postoje preporučene minimalne ili maksimalne koncentracije minerala u vodi za piće, jer adekvatan unos zavisi od različitih faktora. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje određene koncentracije u vodi kako bi se osigurala bezbedna voda za konzumiranje. Međutim, ne postoji jasan stav koji insistira na visokim nivoima minerala u vodi izvan standarda kvaliteta. U nastavku su navedene dodvoljene vrednosti kalcijuma, magnezijuma i natrijuma u našoj državi.
Kalcijum: Očekivana koncentracija kalcijuma u sirovoj vodi može da varira od blizu nule do nekoliko stotina mg/l. Osobe za koje se sumnja na kamen u bubregu ili bešici, trebali bi da izbegavaju vodu za piće sa visokim sadržajem kalcijuma i magnezijuma. Prema našem Pravilniku granična vrednost iznosi 200 mg/l.
Magnezijum: Tipično, koncentracija magnezijuma u vodi za piće je manja od one koja izaziva opor ukus vode i koja može biti štetna, a prema našem Pravilniku granična vrednost iznosi 50 mg/l.
Natrijum: Natrijum je prirodni sastojak sirove vode, a koncentracija može biti povećana zbog industrijskog i komunalnog zagađenja. Prema Direktivi EU granična vrednost za natrijum iznosi 200 mg/l, a prema našem pravilniku 150 mg/l.
Prema Smernicama o kvalitetu vode za piće (WHO, 2002), trenutno ne postoje preporučene minimalne ili maksimalne koncentracije minerala u vodi za piće, jer adekvatan unos zavisi od različitih faktora. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje određene koncentracije u vodi kako bi se osigurala bezbedna voda za konzumiranje. Međutim, ne postoji jasan stav koji insistira na visokim nivoima minerala u vodi izvan standarda kvaliteta. U nastavku su navedene dodvoljene vrednosti kalcijuma, magnezijuma i natrijuma u našoj državi.
Kalcijum: Očekivana koncentracija kalcijuma u sirovoj vodi može da varira od blizu nule do nekoliko stotina mg/l. Osobe za koje se sumnja na kamen u bubregu ili bešici, trebali bi da izbegavaju vodu za piće sa visokim sadržajem kalcijuma i magnezijuma. Prema našem Pravilniku granična vrednost iznosi 200 mg/l.
Magnezijum: Tipično, koncentracija magnezijuma u vodi za piće je manja od one koja izaziva opor ukus vode i koja može biti štetna, a prema našem Pravilniku granična vrednost iznosi 50 mg/l.
Natrijum: Natrijum je prirodni sastojak sirove vode, a koncentracija može biti povećana zbog industrijskog i komunalnog zagađenja. Prema Direktivi EU granična vrednost za natrijum iznosi 200 mg/l, a prema našem pravilniku 150 mg/l.
